Menu Content/Inhalt

Преглед

Претрага

Број песама

До сада: 1589

Градови у хришћанској и муслиманској усменој епици

Петар II Петровић Његош Сабрана дела

Каталог

46. Марко Краљевић и Хреља Бошњанин.

1. Пију вино до три побратима
2. У Костуру, граду бијеломе.
3. Једно ми је Краљевићу Марко,
4. А друго је Сибињанин Јанко,
5. Треће побре Хреља Бошњанине.
6. Обазнали од Костура Турци,
7. Од Костура тер затворе врата.
8. Стала вика по граду Турака,
9. Да ухите до три побратима.
10. Успели се граду на бедеме,
11. Да би кудар побри побјегнули,
12. Ал се никуд побјећи не може.
13. А кад види Хреља Бошњанине,
14. Да ли ће их ухитити Турци,
15. Скочи Хреља мосте од Костура.
16. Тад поцвиље и Јанко и Марко:
17. ''Врат’ се амо, Богом побратиме!
18. Па нам русе одас’јецај главе,
19. А немој нас оставити жив’јех,
20. Да нас муче по Костуру Турци.''
21. А кад их је Хреља разумио,
22. У живу га срцу забољели,
23. Па прескочи мосте од Костура,
24. И к њима се Хреља узврнуо,
25. Јами Марка под десно пазухо,
26. Јанка узме под пазухо л’јево,
27. Скочи ш њима мосте од Костура
28. И изађе под Костур на воду.
29. То т’ на води проклета дјевојка
30. Сестра драга Михне од Костура,
31. Па повиче танко гласовито:
32. ''Ђе си, вуче, који два привуче!
33. Обрни се главом пут дјевојке,
34. Нек те видим лишце у јуначко.
35. Вести ћу ти у махраму лишце,
36. Те ти игда ка Костуру сидеш,
37. Да те по чем познати умијем.''
38. Обрће се Хреља Бошњанине
39. Русом главом пут дјевојке младе,
40. А проклета Костурка дјевојка
41. Удари га стр’јелом мађијаном.
42. Од милости Хрељу устр’јелила,
43. Паде Марко траву на зелену.
44. Кад то виде и Јанко и Марко,
45. Како змије поцвилише љуте.
46. Жао им га оставити било,
47. Па га Маркои на плећи јамио
48. И вуче га пољем костурскијем,
49. Донесе га повише Костура.
50. Кад се Марку носит додијало,
51. Стави Хрељу под јелу зелену,
52. Па ту побри гробље ископали,
53. Укопали Хрељу побратима.
54. Тешко цвиле како двије змије,
55. Под јелу се чешће озираше,
56. Ђе оставе Хрељу побратима
57. И отиду зеленом горицом.
58. Оста Хреља под јелом зеленом,
59. А проклета дјевојка Костурка
60. Сваки данак Хрељу походила,
61. Носила му ручке и обједе,
62. На промјену танахне кошуље.
63. То је вр’јеме постојало мало,
64. Састале се три јуначке мајке:
65. Једно мајка Краљевића Марка,
66. Друго мајка од Сибиња Јанка,
67. Треће мајка Хреље Бошњанина,
68. На Дунају, на води студеној,
69. Па се оне хвалити стадоше.
70. Рече мајка Краљевића Марка:
71. ''Није мајка родила јунака,
72. Што ја мога Краљевића Марка.''
73. Рече мајка од Сибиња Јанка:
74. ''Није мајка родила јунака,
75. Што ја мајка од Сибиња Јанка.''
76. Мучи мајка Хреље Бошњанина,
77. А низ образ грозне сузе л’јева,
78. Да је њојзи Хреља погинуо,
79. Под Костуром, он се не б’јелио!
80. Све то мисле три мајке јунаке,
81. Да их нико одникле не чује,
82. Све то слуша Краљевићу Марко,
83. Чује Марко иза воде хладне,
84. Па говори Краљевићу Марко:
85. ''Умукните, дв’је јуначке мајке!
86. Не хвал’те се, није вам пристојно,
87. Нек се хвали Хрељичина мајка,
88. Ти се хвали, теби је пристојно!
89. Ти си мајка родила јунака,
90. Примио је и мене и Јанка
91. Преко моста од Костура града,
92. Ал проклета Костурка дјевојка,
93. Која побра устр’јелила мога!
94. Ал да би ме не родила мајка,
95. Нег кобила како коња мога,
96. Ако не ћу ка Костуру поћи.
97. Осједнут ћу студену водицу,
98. Ол ухитит Костурку дјевојку,
99. Оли моју изгубити главу,
100. Оли побра осветити мога.''
101. То изрече Краљевићу Марко
102. И отиде двору бијеломе,
103. Па изведе шарца, коња свога,
104. Оправља га Краљевићу Марко.
105. Кад је Марко коња оправио,
106. Марко иде дворе у бијеле.
107. Узме Марко, што је од потребе,
108. Све његово оружје свијетло,
109. Па изађе из куле бијеле
110. И баца се коњу на рамена.
111. Иде Марко Костуру б’јеломе,
112. Скрије коња од водице даље.
113. Он се Марко хладној води вуче,
114. Чека младу Костурку дјевојку.
115. Кад је зора заб’јелила б’јела,
116. А ево ти Костурке дјевојке,
117. Сестре драге Михне од Костура.
118. Кад је дошла на воду студену,
119. Прво б’јело лишце умивала.
120. А гледа је Краљевићу Марко,
121. Па ми скочи на ноге лагане,
122. Ухитио Костурку дјевојку,
123. Сестру драгу Михне од Костура,
124. Па је води уз то поље равно,
125. Докле дође до коња својега.
126. Па је меће коњу на рамена,
127. Ш њоме иде уз поље костурско,
128. Докле дође зелене до горе
129. Близу гробља Хреље Бошњанина.
130. Па је бије гвозденом канџијом
131. И говори Краљевићу Марко:
132. ''Реци мени, Костурко дјевојко!
133. Зашто си ми побра погубила,
134. Ол мађија побратима мога?
135. Ако си га, кучко, погубила,
136. Божија те ст’јела ударила,
137. Што погуби онаког јунака?
138. Црна би га земља проплакала.
139. То л’ ми не ћеш повидјети право,
140. Оба ћу ти ока извадити.''
141. Говори му дјевојка Костурка,
142. Сестра драга Михне од Костура:
143. ''Не ударај, Богом побратиме!
144. Није теби Хреља преминуо.
145. Н’јесам ти га, побре, ударила,
146. Да погубим побратима твога,
147. Нег је моме срцу омилио.
148. Ударих га стр’јелом мађијаном,
149. Од милости, Богом побратиме!
150. Да м’ се могу назвати љубовца.
151. Ако ћеш ми тврду вјеру дати,
152. Да ми не ћеш ништа учинити,
153. Нег да ћеш ме ш њиме оженити,
154. Ја ћу ти га жива повратити.''
155. Када чуеј Краљевићу Марко,
156. Да ће Хрељу повратит дјевојка
157. И да же му побро оживљети,
158. По трипут јој тврду вјеру дава,
159. Да јој не ће ништа учинити,
160. Нег да ће га ш њоме оженити.
161. Тад да видиш дјевојке Костурке,
162. Како скаче гори по зеленој.
163. Бере млада вида од мађија,
164. Па се сврне јеле под зелене
165. На вр’ гроба Хреље Бошљанина.
166. Па му с гробља црну земљу диже,
167. Помаго јој Краљевићу Марко.
168. Из земље су Хрељу извадили.
169. Тадар млада дјевојка Костурка
170. Привија му вида од мађија
171. И таре га лишце уз јуначко.
172. Сједе Хреља траву на зелену,
173. Јунак сио, очи отворио.
174. Кад видио Краљевића Марка,
175. Па је њему Хреља говорио:
176. ''Ђе си, побре, за Бога милога!
177. Откле ти је Бог и срећа дала,
178. Да ухитиш дјевојку Костурку,
179. Која ме је стр’јелом ударила
180. И у црну земљу поставила?
181. Хвала моме Богу великоме,
182. А и теби, мили побратиме!
183. Који си ме, побре, слободио,
184. А од младе дјевојке Костурке!
185. Држала ме у мађијам тешким,
186. Сваку ноћцу к мени доходила,
187. Ербо сам јој срцу омилио.''
188. Па да видиш Хрељу Бошњанина!
189. И сам Хреља о женидби ради,
190. Те бесједи побратиму своме:
191. ''Ајде, побре, да јој тако буде!
192. Водимо је двору бијеломе,
193. Покрстит је, за њу се вјенчати,
194. Ти ћеш бити за кума вјенчана.''
195. Да ко види Костурку дјевојку!
196. Боже мили, драго ти јој било!
197. Па се Хрељи вије око врата
198. И љуби га лишце у бијело,
199. Пољуби га три четири пута,
200. Да је бројит, би се забројио.
201. Отоле се побри оправили
202. Двору б’јелу Хреље Бошњанина.
203. Нетон дођу, покрсте дјевојку,
204. Лијепо јој име износили,
205. Л’јепо име: Јеле Хрељичина.
206. Па ожене Хрељу Бошњанина,
207. Марко био за кума вјенчана.
208. Лијепо се с Хрељом миловала,
209. Каконо се два ока милују.
210. И то вр’јеме нестало за веле,
211. То се чудо и до цара чуло.
212. Жао било цару честитоме,
213. Да је Хреља одвео дјевојку,
214. Покрстио, ш њом се оженио.
215. Царе ради Хрељу погубити,
216. Па ми сједе, б’јелу књигу пише
217. И шаље је Јели Хрељичиној.
218. Овако јој у тој књизи кити:
219. ''О Костурко, Хрељичина љубо!
220. Ти си прије Туркињица била,
221. Сад се зовеш љуби Хрељичина.
222. Ак’ се хоћеш назвати царица,
223. Љуби моја, Стамболу госпоја,
224. Отруј Хрељу, твога господара.
225. Послат хоћу мојега везира,
226. Ш њиме другу стотину Турака,
227. Да те воде Стамболу б’јеломе.''
228. Кад је царе књигу накитио,
229. Отправи је Јели Хрељичиној.
230. Када Јели б’јела књига дође,
231. Књигу штије, а на њу се смије,
232. Па дозивље Хрељу Бошњанина:
233. ''Ђе си, Хреља, жива жељо моја!
234. Да ја теби једно чудо кажем,
235. Да ти кажем, драги господаре!
236. Што ми пише од Стамбола царе.''
237. Па му б’јелу књигу доносила,
238. Пружила му руке у јуначке.
239. Књигу гледа Хреља Бошњанине.
240. Кад видио, што је накићено,
241. Штоно царе из Стамбола пише,
242. Он говори Јели, љуби својој:
243. ''Пиши књигу, Јелеј, љуби моја!
244. Да си, Јеле, мене отровала,
245. Нека шаље његова везира,
246. Ш њим Турака, колико му драго.
247. Кад опремиш листак књиге мале,
248. Градит ћемо танахну коцију,
249. Стави мене у коцију жива,
250. Украј мене оковану ћорду.
251. Кадар дође цареви везире
252. И ш њим дођу јањичари Турци,
253. Реци њима, Јеле, љуби моја:
254. '' ''Кад је мени Хреља умирао,
255. На смрти је мени наредио,
256. Да г’ од двора даље укопамо,
257. За то Турци, мила браћо моја!
258. Прихитите тахахну коцију,
259. Носите је зелене у горе,
260. Нек у гори Хрељу укопамо,
261. Нек исправим, што м’ је наредио.'' ''
262. То малахно вр’јеме постануло,
263. Јеле цару књигу отправила:
264. ''Царе св’јетли, мили господаре!
265. Ја сам мога Хрељу отровала.
266. Шаљи Турке, кадгод ти је драго,
267. И твојега пред њима везира.''
268. Кад је б’јелу књигу направила,
269. Опреми је Стамболу б’јеломе.
270. Када цару б’јела књига дође,
271. Књигу гледа од Стамбола царе.
272. Кад видио, што му Јела пише,
273. Од милости књигу пољубио,
274. Од весеља у њедра бацио.
275. То не чини од Стамбола царе,
276. Да с’ весели Јели Хрељичиној,
277. Него чини од Стамбола царе,
278. Што погину Хреља Бошњанине,
279. Тер пошиље својега везира
280. И стотину млад’јех јањичара.
281. Иду на двор Хреље Бошњанина.
282. Јеле Хрељу полоћила била
283. И ставила у коцију танку
284. И код њега оковану ћорду.
285. У то доба цареви везире
286. У бијеле дворе ушетао.
287. Стаде цвилит Јеле Хрељичина,
288. Брез невоље, како од невоље.
289. Говори јој цареви везире:
290. ''Зашто цвилиш, млада султанија!
291. Зашто цвилиш Хрељу Бошњанина,
292. Ал за царем бит ти боље не ће?''
293. Али му је Јеле говорила:
294. ''Жалим Хрељу, цареви везире!
295. Ш њиме ми је свако добро било,
296. Милово ме више него себе,
297. А сад сам га јадна отровала.
298. Ал је мени Хреља оставио
299. На самрти, кад је умирао,
300. Да г’ однесем од двора далеко
301. И укопам у гори зеленој.
302. Узмите га, витезови Турци!
303. Ностие га горе у зелене.''
304. Кадар Турци Јелу разумјели,
305. Прихитили танену коцију,
306. Па га вуку у горе зелене.
307. Носе њега на промјену Турци.
308. Ал се њима ности додијало,
309. Па завичу танко иза гласа:
310. ''Господаре, цареви везире!
311. Копај врага ол г’ у гору бацај,
312. Ми га више носит не можемо.''
313. Ал говори цареви везире:
314. ''Ва баците у гору коцију,
315. Нек се тамо с гором разговара
316. И звјерињем од горе зелене.''
317. Баце Турци у гору коцију,
318. С њом удрили о црну земљицу,
319. Из коције Хреља излетио
320. Бритком сабљом у десници својој,
321. Па на Турке уриш учинио.
322. Св’јех пос’јече, н’један не утече.
323. Сама пушти царева везира,
324. Нека иђе Стамболу б’јеломе,
325. Нека цару св’јетлу припов’једа,
326. Како му је на конаку било.
327. Везир пође Стамболу б’јеломе,
328. Једва духат Стамболу допаде
329. И донесе св’јетлу цару гласе.
330. Цар се тешким чудом зачудио,
331. Ал од стида никоме не каже.